KRAJPUTAŠ U JAGODINI
Srbija Online - Spomenik krajputaš u Jagodini - (TV KCN 11.09.2018)
Emisija "Dodatna ljubav" TV Palma Plus Jagodina - Krajputaš
Zanimljiva priča o jednom krajputašu u Jagodini
Dok smo mladi ne interesuju nas priče naših deda i baba i očeva jer imamo neka druga interesovanja. A kada ostarimo, tada je kasno jer nemamo koga da pitamo o našim precima, o našim korenima. I tada se hvatamo za svaki trag koji nađemo i trudimo se da sastavimo mozaik.
Moj pradeda Živojin Gligorijević rođen je 1876.godine i imao je tu lošu sreću u životu da živi u Srbiji koja je ulazila iz rata u rat. Prvi svetski rat je dočekao sa 38 godina i bio je drugo-pozivac jer prvo-pozivci su bili od 21 godine do 31 godine, a drugopozivci su bilo od 32 godine do 37 godina. Pripadao je prvoj četi drugog bataljona petog puka Miloša Vasića.
Prošao je Cersku bitku i kada je počela Kolubarska bitka 15. novembra 1914. godine, komandu nad prvom armijom preuzeo je Živojin Mišić. Nadmoćni neprijatelj naterao ih je da se povuku na koti zvanoj Čovka, gde su uspešno odolevali sve dok 20. novembra komandant austrougarske vojske Poćorek nije uveo u dejstvo i 15. i 16. korpus. Pod jakim artiljerijskim dejstvom naša vojska se u noći između 21. i 22. novembra povuka na rezervni položaj kod Samobora. Na žalost moj pradeda gine 21. novembra od neprijateljske granate. Tog 20. novembra na Vračem brdu gine i major Dimitrije Tucović. U Kolubarskoj bici poginulo je 22.000 Srba i 28.000 Austrougara.
U slavu i sećanje na junačku pogibiju svoga oca Živojina, supruga Aleksija, njegovi sinovi Miroslav i Mijajlo kao i kći Milica, 1920. godine podigli su jedan od najlepših spomenika krajputaša u Srbiji. Spomenik je uradio poznati beogradski vajar kome na žalost ne znam ime. Spomenik se nalazi na uglu ulica Kapetana Koče (sada Ribarski put) i Jovanče Micića u Jagodini ili, još preciznije, kod pružnog prelaza prema Ribaru.
Spomenik je izuzetan i o njemu je šezdesetih godina rađen dokumentarni film koji je prikazivan u žurnalima pre projekcije filmova u bioskopima. Često se nalazio i u kalendarima stare Jagodine, a mnogi naši lokalni slikari su ga slikali.
Uspešno je odoleo i u drugom svetskom ratu kada su mu Nemci iz ruke isčupali karabin koji je držao, plašeći se da ga neko ne uzme i koristi protiv njih. Takođe često su ga pijani Bugari gađali iz pušaka. Sve je to stoički izdržao i posle rata je obnovljen i na ovom istom mestu stoji već 93 godine.
Ali zamalo da ga kiše, mrazevi, jake vibracije vozova koji prolaze i nebriga države izbace iz stroja. Dosta se urušio, delovi su otpali, nazirala se armatura, sav je ispucao. Poslednja restauracija je rađena 1992. godine.
Obratio sam se zavičajnom muzeju, odgovor je bio da to nije u njihovoj nadležnosti. Poslao sam zahtev Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu i slike u kakvom je stanju. Poslali su svoje kustose koji su rekli da je spomenik krajputaš jedinstven i da je među retkim u Srbiji ali da nemaju sredstva za rekonstrukciju. Naredne godine je sto godina od početka prvog svetskog rata i trebalo bi da se uradi projekat koji bih ja platio i da se konkuriše kod Ministarstva za rad i donaciju i to bi u najboljem slučaju bilo tek naredne godine. Moj pradeda to nije mogao da čeka i rizikuju da li će biti izabran na konkursu. Ovu zimu ne bi izdržao, pao bi isto kao što je pao i u noći 21. novembra. 1914. godine pogođen granatom.
I rešili samo da učinimo što bi svaki Srbin trebao da učini za svoje pretke. Stara izreka je, kako ti poštuješ svoje pretke tako će poštovati i tebe tvoji potomci. Nimalo nije bilo lako jer teška je ekonomska kriza ali uz pomoć rođenog brata Zorana Gligorijevića, koji je bio glavni finansijer, krenuli samo sa radom. Trudio sam se da koristim kvalitetna moderna sredstva za reparaciju, i uz pomoć našeg sugrađanina akademskog vajara Ivana Markovića, uspeli smo da pradedi udahnemo novi život. Nikada nije bio ovako oslikan i nisu mu bile oči oslikavane ali ja sam hteo da opet progleda i prati ljude i vozove koji prolaze, da bdi nam nama kao naš čuvar. Pušku smo napravili sličnu onoj sa kojom je bio na frontu.
Mnogi su prolazili i davali mi podršku i zahvaljivali što sam počeo sa restauracijom, uz opasku da je bilo krajnje vreme. Donosili su sokove , nudili priloge, ali meni je najdraže bilo što je ljudima stalo do očuvanja ovog spomenika. To mi je bila duševna hrana, da istrajem u radu a bilo je naporno, rekonstrukcija je trajala 14 dana, radili smo i po kiši jer sam želeo što pre da vidim konačan izgled. A kako je sve izgledalo i kako sada izgleda, reći će vam fotografije, a najbolje bi bilo da i sami lično, kada vas put nanese na ovu stranu, svratite i pogledate. A mnogo puta ste i prošli ovim putem a da niste ni primetili spomenik.
Bio sam opširan ali ovaj spomenik je to i zaslužio. Hvala što ste odvojili vreme da pročitate ovaj tekst i pogledate fotografije.
U Jagodini, 07.10.2013.godine
Dragan Gligorijević
Praunuk pokojnog Živojina Gligorijevića
